- 1:02 PM
- 0 Comments
- 1:02 PM
- 0 Comments
Jedan dubok uzdah... Kao vracanje u sediste samog sebe i skupljanje snage da
krenem da pisem… Ovih sam dana kao brod o hrid. U zelji da te zaboravim, previse
se puta sudarim sa nekom mislju koja se provuce o tebi. Evo recimo pre neki dan,
sasvim obican trenutak- zagrizao sam svoj omiljeni kolac, uvaljan u kokos sa
cokoladom na vrhu (takozvane “ruske kape”, uvek su me asocirale na zimu, na
topao mirisni dom i slatkocu), i nisu mi se dopale. Falilo im je ‘’malo’’. Onaj
osecaj slasti na usnama, kao slast prilikom poljupca i na kraju bolji izbor i
ukus cokolade. I pomislio sam “ja bih napravio bolje. Napravio bih bolje za
tebe”! I ponovo sam prekorio sebe, iznova po ko zna koji put. Gotovo je. Izbaci
iz glave, iz sebe… godinama cuvas.
Sa tobom zivot me je dotakao na najlepsi nacin. Otvorio mi je oci. Za svet oko
mene, za ljude, za prizore i dela… I u nekom momentu me je isti razdvojio. Nesto
me je raspuklo, kao kad tragic kristala raspukne kamen i otkrije kristal koji se
po prvi put presijava na Suncu. I falis… Tebi sam govorio o zelji da se popnem
do vrha. Govorio o paleti mojih boja, o mladosti koju sam naucio da prerastem. I
kome bih mogao reci o svim razgovorima, o pogledima i nasoj povezanosti koja se
tesko kida?! I kako se ja uzalud opirem toj sili. Znas, nekada su mi noci
neosporno teske. Cudno je kako gubitak jedne osobe moze da napravi toliku
prazninu, kao ogromnu rupu u sredistu zivota. Rupu koju ne osecamo kao da je
velicine drugog bica vec citavog sveta. To je kao da su ti amputirali deo tebe,
a ti I dalje osecas da pomeras prste…
I nisam mogao reci da mi trebas! A kako da ocekujem da razumes, ako nista ne
kazem? Ako ti nista ne kazes? Da bi se dvoje razumelo moraju da dele. I
prihvatanje je kao izlazak iz ljusture? To sigurno mora da boli? Svaki pokret I
dodir bole a onda kazemo da je magican let leptira!? Da moze da govori, leptir
bi nas ucio da se kroz zivot prolazi osecajuci, dodirujuici i da prvo sto osetis
je uvek bol. Nabacao sam toliko toga… Nadam se da ce nakon nekog vrremena kad
prodju godine moci slobodno da kazem da onog momenta kada sam ti okrenuo ledja,
zapravo tog momenta poceo da zivim!? Jer ti i ja nismo bili nista drugo do
erupcija Vezuva koja je unistila Pompeju. I ostavila sve pod pepelom…
- 12:48 PM
- 0 Comments
 |
| Freedom - Gringo |
U skorasnjem razgovoru sa majkom, rekla mi je: "Ti si oduvek isao sam protiv svih. Uvek si slusao sebe i svoje srce, i nisi se obazirao nikada sta su ti drugi govorili. Nisi zeleo, cak i nekada dok ne bi video da nisi u pravu i da to ne moze tako. Nikada to nisam mogla da promenim kod tebe, ni dok si bio manji".
I to mi je najveci komplient, sto mozda cak iz njenog ugla to deluje kao mana ili nesto sto nije dobro, nije prihvatljivo.
Ali mene je "to moje", ono licno i divlje ocuvalo sve ove godine i pomoglo da prezivim.
Nisam dozvolio da budem slomljen, ukalupljen ili potcinjen vec sam naucio da sigurno stojim sam. Svestan sebe i svojih mogucnosti.
Jutros je na drustvenim mrezama osvanula vest o glumici koja je javno progovorila o visegodisnjem silovanju vlasnika i profesora skole glume koju je pohadjala kao maloletnica.
Ono sto me je najvise sokiralo jeste drustvo u kome zivimo. I komentari pre svega zena koje kazu a zasto je cutala sve vreme i dopustala da to traje i sl?!
Cak je izmedju ostalih komentar neke devojke psihoterapeuta "Trpeti silovanje vise puta i ne uraditi nista ... Tesko za pojmiti" sto je strasno!
Zamislite da kod iste dodje osoba, nije vazno koje starosne dobi, pola i socijalnog statusa i kaze sta je dozivela a ona joj izjavi "Vise puta vam se to dogodilo i nista niste uradili, tesko za pojmiti"
pre svega ovde govorimo o osobi koja je bila maloletna , devojcica sa 17godina.
Moje misljenje kao kazna za takve ljude, zlostavljace koji svesno povredjuju druga bica nanoseci im bol zasluzuju najbrutalnije i najsvirepije kazne. Nemam samilosti niti razumevanja za one koji su svesno prouzrokovali zlo nekome. Jer on nije nacinio njoj zlo tog trena, vec svakog buduceg. Nacinio je njenoj dusi, njenoj psihi, porodici. Gde ce svakog sledeceg posmatrati kao moguceg napadaca ostavljajuci traume za citav zivot.
Tipicno za ovog coveka jeste mrznja. Njegov prezir prema devojkama i zelja da ih ponizi na svaki moguci nacin i povredi. O cemu svedoce izjave onih koji su pohadjali tu skolu, koji navode da je bio grub, bahat i da ih je kaznjavao i pri tom terao da devojcice nose suknje.
Neko koga su deca gledala kao jako bitnu figuru u kljucnom periodu zivota, odrastanja i formiranja licnog puta.
Zapitao sam se odakle u meni prezir prema takvim ljudima, i ta kolicina mrznje prema zlostavljacima , kao i empatija sa zrtvama?
Jer sam odrastao u porodici i medju ljudima gde sam uvek bio voljen i zasticen. Moja majka, kao neko kome su deca bila jedina svrha u zivotu je primecivala svaku promenu na licu, a da ne govorim o necemu drugom.
I shvatio sam da se kod mene to sve pokrenulo u srednjoj skoli.
Posto sam "generacija bombardovanja", nisam imao drugu soluciju nego da upisem skolu koju su mi roditelji nametnuli.
Zeleo sam dizajnersku koja je bila u Beogradu, ali za moje je to bilo kategoricno NE, pravdajuci svoju odluku kroz citavu situaciju u kojoj smo se nasli da je to zbog toga. Jasno je meni bilo da oni nikada ne bi pustili dete od 15godina u drugi grad, niti su dizajnu videli perspektivu.
I imao sam tu nesrecu da 4 godine budem u skoli u kojoj su deca dosla sa raznih strana Srbije i ponela svoje mentalitete.
Taj period od 4 godine dozivljavam kao nesto sto sam eto morao da prodjem, i da mogu da biram nikada se ne bih vratio niti sam ikada imao nesto zajednicko sa tim ljudima.
Vecina profesora je radilo sa mojim ocem ili bratom pa su znali da ja ne volim tu skolu i koristilli su svaki moguci momenat da me javno ponize , jer sam bio umetnik koji je bacen medju gomilu drvoseca.
Ono sto slobodno mogu reci jeste da gomila njih nisu zaista bili dobri pedagozi, zato sada cesto i govorim da iza profesora i nastavnika se krje samo obicna osoba, sa gomilom mana i probelma koje nosi od kuce.
I taj jedan citav sistem ulizivanja i korumpiranosti. Gde su pojedine profesore vodili u kafane, donosili rakiju, davali pare...
Sada sa ove tacke gledista, kada jos uvek nisam ostvario sve sto sam zeleo ali idem ka tome, slobodno mogu reci da vreme zaista pokaze.
Jako je tesko mladoj osobi koja po prvi put dozivljava nesto sto ne moze da razume niti da objasni zasto?
Recimo ja sam smatrao citav zivot da ja ne pripadam grupi, medjutim samo sam bio okruzen vecinskim polusvetom. I prostim ljudima.
Samo zato sto nisam bio vecina i nisam zeleo nikada da budem vecina.
Vecina koje je zelela da me razbije na parcice i slomi. Jer izgledam drugacije i zelim drugacije.
Sada kad pogledam fotografije tih ljudi ne vidim nikog cije zivot da mozes da pomislis wow zeleo bih ovako.
Valjda na polsetku svako od nas dobije sto zasluzi...
I za kraj, prekopiracu deo post-a svoje prijateljice Brankice:
"U ovim svim tužnim vestima kreću opet razne predrasude... Pa da se podsetimo da je za silovanje kriva samo jedna osoba - SILOVATELJ. Iako je to jasno neke osobe valjda vodjene svojim predrasudama, mizoginijom i slično bave se time šta je žrtva nosila. Znamo i za onu izložbu od pre nekoliko godina gde su bile izložene stvari koje su žrtve nosile u trenutku napada a to su bile najobičnije stvari tipa trenerki, košulja i slično. Time je dodatno razbijena ta predrasuda o izazivanju. Mada je valjda jasno da silovatelj nije normalan muškarac koga privlači neka žena. Ne privlači njega lepota, niti ga nešto izaziva. On mrzi žene i njega privlači da ponizi, povredi žrtvu....
Dalje oni što svoju posebnost izražavaju time što razumeju nasilnike i stavljaju u pitanje da li se to tako dogodilo i štatijaznam... Da li svoju posebnost možete da izražavate na neki drugi način? A ne da njom dodatno ugrožavate već loš položaj žena naročito ako ste žena. Niste posebne sa tim. Ima to još od logora, ono što se zvalo kapo. Oni što su dobijali povlastice od nacista jer su mučili ostale zatvorenike. To ste vi, to je posebnost žena koje šire mizoginiju, vi ste ljigavi kapoi.
Nije baš sve tako relativno. Verujte žrtvama. Niko neće da izmišlja nasilje ili je to vrlo, vrlo retka, zanemarljiva pojava... Pa nemojte odmah da mislite na zanemarljive pojave nego ono što je logično i izbija oči. Nasilje je oko nas. I kako se desilo nekoj ženi isto može da se desi vama. "
- 7:44 AM
- 0 Comments
Sta zapravo vidite na ovoj fotografiji?
Ili ste mozda vec nesvesno izvrsili podelu na crno i belo? Mozda ste rekli to je to, crna kafa u beloj soljici. I za vas je to gotova prica, uz dodat epitet: “lepa je fotografija. Umetnicka”
Niste pomislili da je kafa vrela, hladna, slatka, jaka ili gorka… Da mozda vec neko izvesno vreme ceka na nekog ko u zurbi zavrsava sto vise stvari I ceka svoji “5 minuta odmora”.
Sta se krije iza te fotografije? Da li ona navodi na neke nove uspomene i prijatan razgovor ili evocira na neke nekadasnje kojih se secamo sa posebnom emocijom i pristiupamo im sa odredjenom paznjom?
Tematika ovog posta se stvorila pre par dana...
Zapravo dve noci za redom sam sanjao osobu koju puno volim i koja mi je bitna i znacajna a sa kojom nisam u kontaktu.
Prvu noc me je nesto o njoj trgnulo iz sna u sitne sate, kako ja volim da kazem “u vesticji cas” , a druge noci se provlacila kroz sve snove pa sam se probudio izmrcvaren i nespavan.
Kao nekome kome je spiritualizam veoma bitan kao i sama dusa snovima pristupam drugacije za razliku od sterilnih i unapred uokvirenih ljudi koji su prihvatili odredjenja objasnjena , kod kojih je zapravo sve crno ili belo?!
Onih koji ce vam reci da je to usko povezano sa necim o cemu ste mislili tog dana, ili je vasa podsvest isplivala te noci… Nema toga!
Cesto sanjamo i one koje ne poznajemo, cija lica ne susrecemo ili ih nikada nismo videli?! Svet snova je za mene mesto isprepletanih niti, koje obicnom coveku, onome koji je zauvek izgubio dete u sebi usled pritiska sveta u kome je ziveo nikada ne mozete da objasnite ili priblizite.
Recimo, kada sam rekao jednom prijatelju da sam drugu noc za redom sanjao tu osobu, njegov odgor je bio : “Sta mislis zasto? Ja mislim da treba da se obratis psihologu”?
Na sta se uvek od srca nasmejem, jer takvi saveti se cesto dele i najpre dolaze od ljudi koji jedino resenje za svoje stanje i problem vide u tom resenju. I cesto, vecina tih ljudi ima nesredjene zivote, ali prvi po nepisanom pravilu vole da pametuju i dele takve savete.
Takvi su ljudi slika i prilika tarot karte “Kocije” , gde dva konja, obicno crni I beli, u galopu jure sa kocijasem koji drzi dizgine. Poenta te karte jeste odmerenost, sigurnost u sebe i silu koja te vuce. Savrsen sklad I balans jer u protivnom sve “ode do djavola”.
Kako objasniti nekome sustinu duse? Povezanost dusa?
Takozvane blizanacke duse…
Pisacu u nekom postu o tome. Obecavam
Ali kao uvod svakome ko zeli da istrazuje o tome, preporucujem ovu knjigu:
Kada biste pitali naucnike, fizicare, lekare i sl svi bi znali da vam kazu da odredjena stanja dolaze ili proizilaze iz toga i toga… Spiritualisti veruju da u svemu veliki doprinos i udeo ima dusa.
Kada biste pitali prvu grupu ljudi sta je zapravo hladnoca, racionalan i ocekivan odgovor je “potpuno odsustvo toplote”. Sta je zlo? “potpuno odsustvo dobrote” i sl…
Za psihologe recimo objasnjena za odredjena stanja, kao recimo sto su snovi koji pocivaju na onome sto je Jung zasnovao.
Jedan covek…
Zanimljivo mi je i pitanje da li nauka ima pristup u duhovnosti ili obratno, da li duhovnost ima mesta u nauci? Recimo savremene naučnike i dalje zbunjuje dejstvo četiri fundamentalne sile, koje su odgovorne za sve oblike materije i promene vezane za nju. Ove sile deluju i u kosmosu i u beskonacno malim strukturama od kojih se sastoji materija kosmosa, pa samim tim i materija na Zemlji. I to je sve ono sto vidimo i poznajemo. Te četiri sile u savršenom balansu bez kojih Kosmos ne bi mogao da postoji su Gravitacija, Elektromagnetizam, sila koja je odgovorna za stvaranje molekula i svaki oblik materije. Jaka Interakcija (sila koja vezuje protone i neutrone u jezgru atoma) i Slaba Interakcija( sila koja upravlja aktivnošću Sunca). Recimo bez tog savršenog sklada ako bi Elektromagnetna sila bila brza ili sporija ne bi bilo života kakav poznajemo. Kao i za slabu interakciju, da je slabija ili jača Zemlja bi bila znatno hladnija ili toplija(bez života na istoj) Za mene je sam pojam toga “magija”. Tako da ja lično imam otpor prema svemu onome sto pokušava na jedan racionalan način da mi razlozi većinu stvari koje su zapravo kompleksne. Recimo osećaje i utiske koje nešto izaziva, kao i samo postojanje duše , tj stavljanje razuma u prvi plan a duše u neki drugi. Jer je duša tako fine energetske strukture i tako visokih vibracija, da je totalno van dometa materijalnih čula.
Ili ste mozda vec nesvesno izvrsili podelu na crno i belo? Mozda ste rekli to je to, crna kafa u beloj soljici. I za vas je to gotova prica, uz dodat epitet: “lepa je fotografija. Umetnicka”
Niste pomislili da je kafa vrela, hladna, slatka, jaka ili gorka… Da mozda vec neko izvesno vreme ceka na nekog ko u zurbi zavrsava sto vise stvari I ceka svoji “5 minuta odmora”.
Sta se krije iza te fotografije? Da li ona navodi na neke nove uspomene i prijatan razgovor ili evocira na neke nekadasnje kojih se secamo sa posebnom emocijom i pristiupamo im sa odredjenom paznjom?
Tematika ovog posta se stvorila pre par dana...
Zapravo dve noci za redom sam sanjao osobu koju puno volim i koja mi je bitna i znacajna a sa kojom nisam u kontaktu.
Prvu noc me je nesto o njoj trgnulo iz sna u sitne sate, kako ja volim da kazem “u vesticji cas” , a druge noci se provlacila kroz sve snove pa sam se probudio izmrcvaren i nespavan.
Kao nekome kome je spiritualizam veoma bitan kao i sama dusa snovima pristupam drugacije za razliku od sterilnih i unapred uokvirenih ljudi koji su prihvatili odredjenja objasnjena , kod kojih je zapravo sve crno ili belo?!
Onih koji ce vam reci da je to usko povezano sa necim o cemu ste mislili tog dana, ili je vasa podsvest isplivala te noci… Nema toga!
Cesto sanjamo i one koje ne poznajemo, cija lica ne susrecemo ili ih nikada nismo videli?! Svet snova je za mene mesto isprepletanih niti, koje obicnom coveku, onome koji je zauvek izgubio dete u sebi usled pritiska sveta u kome je ziveo nikada ne mozete da objasnite ili priblizite.
Recimo, kada sam rekao jednom prijatelju da sam drugu noc za redom sanjao tu osobu, njegov odgor je bio : “Sta mislis zasto? Ja mislim da treba da se obratis psihologu”?
Na sta se uvek od srca nasmejem, jer takvi saveti se cesto dele i najpre dolaze od ljudi koji jedino resenje za svoje stanje i problem vide u tom resenju. I cesto, vecina tih ljudi ima nesredjene zivote, ali prvi po nepisanom pravilu vole da pametuju i dele takve savete.
Takvi su ljudi slika i prilika tarot karte “Kocije” , gde dva konja, obicno crni I beli, u galopu jure sa kocijasem koji drzi dizgine. Poenta te karte jeste odmerenost, sigurnost u sebe i silu koja te vuce. Savrsen sklad I balans jer u protivnom sve “ode do djavola”.
Takozvane blizanacke duse…
Pisacu u nekom postu o tome. Obecavam
Ali kao uvod svakome ko zeli da istrazuje o tome, preporucujem ovu knjigu:
 |
“Magična, vrlo osećajna i dirljiva priča o pravoj ljubavi koja ukazuje na njenu snagu i trajnost koja je
nekome suđena.
Danijel ima večno „sećanje“, sposobnost da zapamti svoje prošle živote i da prepozna duše koje je i ranije poznavao. To je njegov dar i prokletstvo. On provodi vekove uvek se iznova zaljubljujući u istu devojku. Iz života u život, preko različitih kontinenata i pod raznim dinastijama, Sofija i on (mada ona menja ime i izgled) uvek privlače jedno drugo – ali se ona toga ne seća. Uvek kada se u nekom istorijskom trenutku Sofija i on sretnu, neka fatalna okolnost ih brzo i bolno rastavi. Njihova ljubav uvek prekratko traje.
Počev od Male Azije 552. godine, preko Engleske 1918, pa do Virdžinije 1972. godine, njihove duše prevaljuju razne tegobne puteve da bi se ponovo srele. No kad mlada Sofija, koja se u sadašnjem životu zove Lusi, najzad počne da otkriva tajnu njihove zajedničke prošlosti i da shvata suštinu njihove snažne međusobne privlačnosti, izvesna tajanstvena sila koja ih je oduvek rastavljala opet se pojavljuje. Oni najzad moraju da shvate šta stoji na putu njihove ljubavi kako bi barem jednom proveli život zajedno.”
Danas je moja prijateljica Brankica imala zanimljiv pristup, tj nabacila je ideju za termin, koji nekada izgovorimo u zargonu: “Rastavljanje sa sopstvenom dusom”.
Sto zaista moze da se odnosi i upotrebi za ove nase blizanacke duse, tzv. “TWIN FLAME”
Kada biste pitali naucnike, fizicare, lekare i sl svi bi znali da vam kazu da odredjena stanja dolaze ili proizilaze iz toga i toga… Spiritualisti veruju da u svemu veliki doprinos i udeo ima dusa.
Kada biste pitali prvu grupu ljudi sta je zapravo hladnoca, racionalan i ocekivan odgovor je “potpuno odsustvo toplote”. Sta je zlo? “potpuno odsustvo dobrote” i sl…
Za psihologe recimo objasnjena za odredjena stanja, kao recimo sto su snovi koji pocivaju na onome sto je Jung zasnovao.
Jedan covek…
Zanimljivo mi je i pitanje da li nauka ima pristup u duhovnosti ili obratno, da li duhovnost ima mesta u nauci? Recimo savremene naučnike i dalje zbunjuje dejstvo četiri fundamentalne sile, koje su odgovorne za sve oblike materije i promene vezane za nju. Ove sile deluju i u kosmosu i u beskonacno malim strukturama od kojih se sastoji materija kosmosa, pa samim tim i materija na Zemlji. I to je sve ono sto vidimo i poznajemo. Te četiri sile u savršenom balansu bez kojih Kosmos ne bi mogao da postoji su Gravitacija, Elektromagnetizam, sila koja je odgovorna za stvaranje molekula i svaki oblik materije. Jaka Interakcija (sila koja vezuje protone i neutrone u jezgru atoma) i Slaba Interakcija( sila koja upravlja aktivnošću Sunca). Recimo bez tog savršenog sklada ako bi Elektromagnetna sila bila brza ili sporija ne bi bilo života kakav poznajemo. Kao i za slabu interakciju, da je slabija ili jača Zemlja bi bila znatno hladnija ili toplija(bez života na istoj) Za mene je sam pojam toga “magija”. Tako da ja lično imam otpor prema svemu onome sto pokušava na jedan racionalan način da mi razlozi većinu stvari koje su zapravo kompleksne. Recimo osećaje i utiske koje nešto izaziva, kao i samo postojanje duše , tj stavljanje razuma u prvi plan a duše u neki drugi. Jer je duša tako fine energetske strukture i tako visokih vibracija, da je totalno van dometa materijalnih čula.
Kada se duša “useli” u telo ona pocinje da daje impulse kojim se pokreću biohemijski tokovi, čineći da biološko telo “živi”. Medjutim i dalje ima pokušaja da se postojanje duše dokaze. Zanimljiv je podatak da su tela nakon smrti lakša za 21gram, sto se po naivnom verovanju vezuje za težinu duše. Zanimljivo je i to da se prikom dokazivanja postojanja duše, većina psihoterapeuta i psihijatra suočila sa problemom u kome savremena medicina ne može da nadje objasnjenje , pa je tako nastala regresoterapija. Prevashodno kao postupak pri kom se pacijent vraća u najranije godine života, dok u jednoj seansi nije otkriveno da se može ići još dalje. Shvatate li sada? Nista nije crno ili belo. Postoji toliko povezanih niti koje grade valerijske prelaze i formiraju strukture koje su nam za sada jos uvek neobjasnjive. Kao sto su blizanacke duse, i povezanost istih. Ipak neko tamo uvek bude nasa “druga strana novcica”, a na nama je da to prepoznamo I otkrijemo ili provedemo zivot u negiranju nekih stvari. Zivimo u vremenu u kome je vecina svela zivot na proste stvari, rasclanila dan na sate, obaveze, Instagram postove, jednostavna objanjenja, jednosmerne relacije odnosa, vrednujuci sve kroz novac, cenu i time ubila dusu svemu. I nemam savet ni recept. Ja sam na svom magicnom putu, uskocio u okean emocija koje prozivljavam i zivim. Do poslednjeg atoma i snage, sa svim zmarcima koji prodju kroz kozu i kosu. Gde se radujem svakom danu i uzivam u granama drveca. U svemu onome sto nosi zivot u sebi.
I nemam savet, sem reci “Zivi. Zivi bez osvrta. Zivi bez kajanja sutra! Zivi za
sebe zbog sebe, bez misli sta ce drugi reci, jer samo si ti bitan”
Meni si ti/ja ...
- 12:16 PM
- 0 Comments
Sta se nalazi iza jedne fotografije?
Evo izbacio sam pre neki dan ovu svoju, jer sam vremenom naucio da volim sebe i prihvatim sebe onakvog kakav jesam. Prigrlim svoje mane i da se osecam udubno u svojoj kozi. I da sve svoje nesavrsenosti nosim kao da nikada ne izlaze iz mode.
Medjutim ono sto se ne vidi ovde, sto nije prikazano, kao i kod vecine ljudi obicno je nesto dublje i znacajnije.
Tako da iza ove fotografije stoji osoba koja po nekom redosledu stvari zeli samo da ih zavrsi i stiklira. Da zavede kao gotovo, zavrseno.
Zavrsiiti ovaj posao, ovaj projekat, ovaj prostor, obezbediti ovo, zavrsiti kucu, zavrsiti jos 1001 glupost i to je to. Cekanje zavrsetaka.
Kad zavrsite jednu stvar dodje olaksanje, ali nista nije konstantno, pa se odmah natovari druga, ili jos 101-a nova.
Tako da svi mi iz jednog stanja zivljenja zivota bukvalno dolazimo do stadijuma "sledeceg dana", jos sutra, jos ovog meseca... jos godinu, dve, pet... Iscekivanje, ne zivljenje!
I onda dodju dani kada se nismo dovoljno naspavali, cekajuci da nesto bude gotovo, kada nemamo o cemu da govorimo, kada previse mislimo, previse analiziramo , kada smo zabrinuti i uznemireni, kada "pucamo po savovima" - ili mozda cak i sve skupa zajedno?!
Pa se sve vreme trudis da bude bolje. Da budes srecan. Da budes fokusiran. Da se ne nerviras, da ne reagujes, da ne mislis previse. Jer jedino sto mozes da uradis jeste da se trudis i da pokusas.
Niko nije savrsen i ne ocekujte da iko bude.
I umoran sam jako. Nekada zaista ne zelim da budem okruzen ljudima. Ne zelim da pricam. Ne zelim da se javim na telefon. I da jedino sto zelim jeste da prodjem kroz odredjenu fazu koja mi je potrebna i sve ce biti u redu.
Dok sedim i pisem ovo, shvatam da sam okruzen gomilom stvari koje sam skupljao i kupovao godinama. Nikome sem meni iste nisu bitne.
One nemaju za druge ljude nikakvu vrednost, niti bi iste nekome sem onima koji dele ista interesovanja to bilo vredno. Recimo kao neke od knjiga koje vise ne mogu da se nabave.
Medjutim, zahvalnost za vracanje u kompletan balans, u totalni mir i srecu dugujem bicu za koje kazem da je doslo u moj zivot kao andjeo.
Sem ovog talenta i sebe nisam nikada nista posedovao. Za sve sto sam zeleo sam morao debelo da se potrudim i zagrebem. Bio sam neko od koga se uvek ocekivalo da ispuni ono sto su svi ostali ocekivali od njega, dok je moja srz bila buntovnicka. Zato sam valjda uvek, jos kao dete voleo tu divlju snagu i slobodu koju sam video u konjima.
Gringo je u moj zivot usao onda kada sam bio premoren i prumoran od svega, i nisam video neku dalju svrhu.
Cesto umem da kazem da je on kupio mene a ne ja njega. I od tog momenta ovo bice je postalo moja motivacija, snaga i razlog zbog kojeg sam krenuo da grabim dalje i koracam ka cilju. Pa je svaki umor i svaka naredna situacija postala laksa, jer me je zivot u dovoljnoj meri izbrusio i nista vise ne nije moglo da me okrzne.
Svaka teskoca bi postala trenutna, i ja bih rastao kroz takve situacije trazeci resenja. Zeleci da nam osiguram bolje.
Po svojoj prirodi, poucen iskustvima ja sam jako nepoverljiva i obazriva osoba. I on mi je delimicno vratio osecaj poverenja i vere, ali da uvek budem oprezan.
Mozda se neko zapita kako sam mogao da izaberem kao razlog jednog konja, pored toliko ljudi?
Razlog je jer u njemu nema interesa. Nema skrivenih motiva u odnosu sa mnom. Nema uslovljavanja, niti ocekivanja, niti zelje za promenom. Mi smo se prihvatili onakvi kakvi jesmo, i jedino pored njega znam sta je sloboda i sreca.
Sa ljudima se cesto osecam skuceno, bez dovoljno vazduha, dovoljno slobode, dovoljno poverenja i vere.
Od malena ljudi su me tome naucili, i kroz vreme kako sam se razvijao i rastao imao sam situacije u kojima je vecina samo zelela da me "svojata, kida i komada za sebe i sopstvene potrebe", jer su im trebali fragmenti, delovi mene u odredjenim situacijama.
Svima sam trebao samo da budem dobar ovde, onde,za sutra, za neki dan; a njemu sam trebao da budem u potpunosti svoj i ceo.
- 9:11 AM
- 0 Comments
Veoma neodredjeno i zbunjeno pocinjem ovaj post...
Misli su mi u letu, jer sam kao osinut nekim saznanjem i prve reci za koje sam se uhvatio jeste naslov pesme Tijane Bogicevic "Bezuslovno", koju sam pustio da ide u pozadini dok pokusavam ovo da napisem.
Sabiram i svestan sam da sve nase zivotne radosti i sve zivotne tuge podelimo sa veoma malim krugom, ali pre svega bitnim ljudima koje steknemo na zivotnom putu, i ostanemo skupa posle raznih situacija i dogadjaja.
I dok ovo kucam, razmisljam na koji nacin da pocnem? Ili da mozda i ne treba sada da pisem, dok se sve ne slegne ,ne stisa... Ili da mozda otvorim onu sarenu svesku u koju belezim sve ono sto TEBI godinama nisam rekao. Ono sto mi je , kako se kaze, lezalo na srcu, najiskrenije.
Secam se kako je ta sveska bila jedna od prvih stvari koju bih pakovao pri selidbama. U njoj sam bio ja, ti i sve moje tebi.
Ono sto cu i sada priznati, jeste da sam najdublje i najvise vezan za one ljude koji sam osecao kao svoje, i na koje sam mogao da se oslonim, da racunam i koji su me uvek podrzavali i bodrili. Koji su verovali u mene.
Recimo od svih najvise ti.
I tebi sam verovao slepo, i jos uvek verujem. U tebi sam mogao da razbijem svaku sumnju i razbistrim svaku iluziju. Ali ipak budimo iskreni, trebalo je puno vremena, stvari i svega da dodjemo do toga.
U sali sam znao da kazem da si ti jedina osoba koja bi uvek prva bila najponosnija na moj uspeh, a to sam zaista i mislio.
Na neki nacin, sve ovo vreme, jedini pokretac za moj napredak sam pronalazio u tebi. Iz zelja one osobe kakva sam bio pre 12 godina, sa ogromnim zeljama i nesigurnim koracima do ove osobe kakva sam danas, sa svim tvojim savetima koje sam odbacio i onima koje sam prihvatio pre ili kasnije... Zeleo sam toliko toga. Nekada sam, priznacu, cak zeleo iz inata ili ljutnje, iz gluposti... Pa bih se svestan greske koju sam napravio vracao za oprostaj koji sam uvek dobijao.
I tu uvek pronalzio svoj mir za koji sam mislio da ce trajati zauvek.
Svaki moj korak napred, dostizanje nekog cilja ili uspeh bio je motivisan tobom. U ovom ludom svetu sam te izdvojio i stavio na pijadestal. Niko kao ti, je bila misao koju sam cesto mislio u sebi, ali ti nikada nisam rekao.
Zato sam se i trudio da uradim nesto izvanredno, neocekivano za mene. Jos veci korak napred, jaci, uspesniji. Da pokazem da mogu. Da opravdam sve ...sve one razgovore i veru.
Jutros sam dobio priliku tj. mogucnost da prodajem na jos jednom mestu u Beogradu i po inerciji prvo sam javio tebi. A onda veceras nakon naseg razgovora otvorim mail, tj. ugovor za Australiju ... Preleteo sam ga dok se u glavi motala misao vise nista nije vazno.
U jednom momentu to je izgubilo smisao.
Ruku na srce, znam da bi tvoj savet bio da nastavim dalje, da guram i ostvarujem. I nikako da ne pokleknem ili da se povucem. Sto svakako sa Beogradom necu uciniti.
Australiju cu pustiti... vise nije vazno.
Tebi ne mogu da pomognem, niti tvom problemu da pridjem, a stalo mi je. Znas, gde god da si meni je jedino bitno da si dobro, zdravo i srecno. Sve drugo nema smisao ili ga u poredjenju sa time gubi.
Moj mir i sreca su vezani za tebe i takodje su u nasem kontaktu... U poruci, u pozovu... u svesti o prisustvu ... Jer mozda sve ovo na kraju ne bih mogao bez tebe?
p.s
Znas, Gringo ceka da te upozna jednom.
Misli su mi u letu, jer sam kao osinut nekim saznanjem i prve reci za koje sam se uhvatio jeste naslov pesme Tijane Bogicevic "Bezuslovno", koju sam pustio da ide u pozadini dok pokusavam ovo da napisem.
Sabiram i svestan sam da sve nase zivotne radosti i sve zivotne tuge podelimo sa veoma malim krugom, ali pre svega bitnim ljudima koje steknemo na zivotnom putu, i ostanemo skupa posle raznih situacija i dogadjaja.
I dok ovo kucam, razmisljam na koji nacin da pocnem? Ili da mozda i ne treba sada da pisem, dok se sve ne slegne ,ne stisa... Ili da mozda otvorim onu sarenu svesku u koju belezim sve ono sto TEBI godinama nisam rekao. Ono sto mi je , kako se kaze, lezalo na srcu, najiskrenije.
Secam se kako je ta sveska bila jedna od prvih stvari koju bih pakovao pri selidbama. U njoj sam bio ja, ti i sve moje tebi.
Ono sto cu i sada priznati, jeste da sam najdublje i najvise vezan za one ljude koji sam osecao kao svoje, i na koje sam mogao da se oslonim, da racunam i koji su me uvek podrzavali i bodrili. Koji su verovali u mene.
Recimo od svih najvise ti.
I tebi sam verovao slepo, i jos uvek verujem. U tebi sam mogao da razbijem svaku sumnju i razbistrim svaku iluziju. Ali ipak budimo iskreni, trebalo je puno vremena, stvari i svega da dodjemo do toga.
U sali sam znao da kazem da si ti jedina osoba koja bi uvek prva bila najponosnija na moj uspeh, a to sam zaista i mislio.
Na neki nacin, sve ovo vreme, jedini pokretac za moj napredak sam pronalazio u tebi. Iz zelja one osobe kakva sam bio pre 12 godina, sa ogromnim zeljama i nesigurnim koracima do ove osobe kakva sam danas, sa svim tvojim savetima koje sam odbacio i onima koje sam prihvatio pre ili kasnije... Zeleo sam toliko toga. Nekada sam, priznacu, cak zeleo iz inata ili ljutnje, iz gluposti... Pa bih se svestan greske koju sam napravio vracao za oprostaj koji sam uvek dobijao.
I tu uvek pronalzio svoj mir za koji sam mislio da ce trajati zauvek.
Svaki moj korak napred, dostizanje nekog cilja ili uspeh bio je motivisan tobom. U ovom ludom svetu sam te izdvojio i stavio na pijadestal. Niko kao ti, je bila misao koju sam cesto mislio u sebi, ali ti nikada nisam rekao.
Zato sam se i trudio da uradim nesto izvanredno, neocekivano za mene. Jos veci korak napred, jaci, uspesniji. Da pokazem da mogu. Da opravdam sve ...sve one razgovore i veru.
Jutros sam dobio priliku tj. mogucnost da prodajem na jos jednom mestu u Beogradu i po inerciji prvo sam javio tebi. A onda veceras nakon naseg razgovora otvorim mail, tj. ugovor za Australiju ... Preleteo sam ga dok se u glavi motala misao vise nista nije vazno.
U jednom momentu to je izgubilo smisao.
Ruku na srce, znam da bi tvoj savet bio da nastavim dalje, da guram i ostvarujem. I nikako da ne pokleknem ili da se povucem. Sto svakako sa Beogradom necu uciniti.
Australiju cu pustiti... vise nije vazno.
Tebi ne mogu da pomognem, niti tvom problemu da pridjem, a stalo mi je. Znas, gde god da si meni je jedino bitno da si dobro, zdravo i srecno. Sve drugo nema smisao ili ga u poredjenju sa time gubi.
Moj mir i sreca su vezani za tebe i takodje su u nasem kontaktu... U poruci, u pozovu... u svesti o prisustvu ... Jer mozda sve ovo na kraju ne bih mogao bez tebe?
p.s
Znas, Gringo ceka da te upozna jednom.
- 11:40 PM
- 0 Comments
Jedni pravi i ispravni put je sloboda.
Pre par dana izvucem dnevnu tarot kartu kad ono Kula. Godinama mi nije izlazila u otvaranju, i preterano je ne volim. Medjutim u ovom momentu ona je samo manifestovala fazu kroz koju uveliko prolazim.
Pozitivna strana ove karte je oslobadjanje. Trenuci koji nas teraju ka sopstvenoj istini i osvrtanju ka onome sto potiskujemo, jer ona zeli odgovor na pitanje ko smo mi u stvari?
Kada se pojavi u otvaranju obicno je znak da je pitacev sistem odavno zastareo, da licno "ja'' sazreva i da postaje sve manje flexibilno. Jer nove ideje i koncepti postaju pretnja prvobitnoj strukturi koja je kruta. A promena je neizbezna.
I jako mi je drago zbog toga jer mi je promena preko potrebna. Vec neko izvesno vreme sam imao osecaj da stagniram vezan obavezama i poslovima koje sam sebi nametnuo kako bih odrzavao taj zacarani lanac. Firma-radnja-troskovi-klijenti
Gusio me je manjak kreativnosti. Manjak slobode izrazavanja vlastite umetnosti. Ja sam umetnik. Kreativac. U tome je sva moja sustina.
I svoje znanje i umece posmatram kao mali delic u odnosu na sve ono sto jos imam da naucim i usvojim a to jedino mogu kroz kreativan proces istrazivanja. Nikako ne mogu kroz poslove gde klijenti poskidaju neke obicne stvari sa instagrama/interneta i donesu da im napravim.
To jednostavno nije nista moje i mene tu nema.
Zanatski ne ispadam iz forme, ali me zato sve ostalo i gusi.
Tako sam i dosao do oslobadjanja situacija koje su me gusile. Jer kazem da sve ono sto te "zulja" nagoni te na promenu.
Meni je ta promena neophodna i preko potrebna. Jer moja kreativnost vapi da stvara, i svrha joj je da prikaze a ne da ispunjava tudje zelje.
Bilo je za ove 3-4godine par divnih klijenta koji su mi dozvolili da radim ono sto sam zeleo, da stvorim nesto svoje, licno, prepoznatljivo. Nesto sto je obelezilo odredjene trenutke. I veliko im hvala na tome.
Ono sto sada zelim je apsolutna posvecenost svom dizajnu, i rad sa klijentima na projektima koji nisu moj dizajn vise nece biti moguc.
Sve sto mi nije potrebno jednostavno ne zelim.
Smatram da ima ljudi koji kvalitetom izrade i radom mogu da zadovolje njihove potrebe i da ce se svi lepo snaci.
Meni je potrebno da i dalje kreativno rastem, da se razvijam, ucim i istrazujem i da se do kraja posvetim onome sto volim. Jer ni jednog momenta ne bih voleo da ono sto najvise volimm da radim, da krene da me gusi- a to je da stvaram.
Zelim da postavim temu, da razradjujem, razvijam, dopunjujem, osmisljavam detalje, tehnicku izradu, vez...toliko toga. I nepotrebno je da se ja, sa talentom koji imam, svedem na pravljenje modela sa slike.
Pre par dana izvucem dnevnu tarot kartu kad ono Kula. Godinama mi nije izlazila u otvaranju, i preterano je ne volim. Medjutim u ovom momentu ona je samo manifestovala fazu kroz koju uveliko prolazim.
Pozitivna strana ove karte je oslobadjanje. Trenuci koji nas teraju ka sopstvenoj istini i osvrtanju ka onome sto potiskujemo, jer ona zeli odgovor na pitanje ko smo mi u stvari?
Kada se pojavi u otvaranju obicno je znak da je pitacev sistem odavno zastareo, da licno "ja'' sazreva i da postaje sve manje flexibilno. Jer nove ideje i koncepti postaju pretnja prvobitnoj strukturi koja je kruta. A promena je neizbezna.
I jako mi je drago zbog toga jer mi je promena preko potrebna. Vec neko izvesno vreme sam imao osecaj da stagniram vezan obavezama i poslovima koje sam sebi nametnuo kako bih odrzavao taj zacarani lanac. Firma-radnja-troskovi-klijenti
Gusio me je manjak kreativnosti. Manjak slobode izrazavanja vlastite umetnosti. Ja sam umetnik. Kreativac. U tome je sva moja sustina.
I svoje znanje i umece posmatram kao mali delic u odnosu na sve ono sto jos imam da naucim i usvojim a to jedino mogu kroz kreativan proces istrazivanja. Nikako ne mogu kroz poslove gde klijenti poskidaju neke obicne stvari sa instagrama/interneta i donesu da im napravim.
To jednostavno nije nista moje i mene tu nema.
Zanatski ne ispadam iz forme, ali me zato sve ostalo i gusi.
Tako sam i dosao do oslobadjanja situacija koje su me gusile. Jer kazem da sve ono sto te "zulja" nagoni te na promenu.
Meni je ta promena neophodna i preko potrebna. Jer moja kreativnost vapi da stvara, i svrha joj je da prikaze a ne da ispunjava tudje zelje.
Bilo je za ove 3-4godine par divnih klijenta koji su mi dozvolili da radim ono sto sam zeleo, da stvorim nesto svoje, licno, prepoznatljivo. Nesto sto je obelezilo odredjene trenutke. I veliko im hvala na tome.
Ono sto sada zelim je apsolutna posvecenost svom dizajnu, i rad sa klijentima na projektima koji nisu moj dizajn vise nece biti moguc.
Sve sto mi nije potrebno jednostavno ne zelim.
Smatram da ima ljudi koji kvalitetom izrade i radom mogu da zadovolje njihove potrebe i da ce se svi lepo snaci.
Meni je potrebno da i dalje kreativno rastem, da se razvijam, ucim i istrazujem i da se do kraja posvetim onome sto volim. Jer ni jednog momenta ne bih voleo da ono sto najvise volimm da radim, da krene da me gusi- a to je da stvaram.
Zelim da postavim temu, da razradjujem, razvijam, dopunjujem, osmisljavam detalje, tehnicku izradu, vez...toliko toga. I nepotrebno je da se ja, sa talentom koji imam, svedem na pravljenje modela sa slike.
- 3:31 AM
- 0 Comments
